Не е ни чудно што поновата теорија многу повеќе се занимавала со поп-културната продукција од стриктно уметничката: Барт се бавеше со реклами, Еко со Казабланка и со популарните стрипови, Жижек се бави со Хичкок, Џејмсон со Дејвид Линч, мнозина теоретичари се бават со популарната музика итн.
„МАРГИНА бр. 37“
(1997)
Таквата популарност на ликовниот критичар му овозможува пристап од позиција којашто главно беше резервирана Damien Hirst за филмскиот критичар или оној на поп- 2 На пример Duncan Webster, "Pessimism, Optimism, Pleasure: The Future of Cultural Studies", во J. Storey (ed.), Cultural Theory and Popular Culture, London 1994, стр. 540.
„МАРГИНА бр. 37“
(1997)
Таа добро се продава, Дамиен Хирст и во Њујорк достигнува рекордни цени, уметниците се присутни во медиумите, за нив пишуваат мнозина: од крајно елитните арт-магазини (како што е „Parkett“) па до модните и трендовски списанија (како што се „Vogue“ или „The Face“).
„МАРГИНА бр. 37“
(1997)